Pri­re­dio: mr Ve­se­lin Dr­lje­vić

Pi­smo mo­rač­kog igu­ma­na Ni­ko­di­ma Du­lo­vi­ća gu­ber­na­to­ru Jo­va­nu Ra­do­nji­ću
„Na­šem pre­u­zvi­še­nom go­spo­di­nu gu­ber­na­to­ru Jo­va­nu Ra­do­nji­ću po­klon i po­zdrav.
Znaš, Go­spo­da­ru, ka­ko nas uve­de la­ni go­spo­di­nu Fi­li­pu pod bar­jak ve­li­kog će­sa­ra, a s Tur­ci­ma nas za­ra­ti’ znaš ka­ko go­spo­din Fi­lip iz­me­đu vas po­đe, a mi osta­smo iz­gu­blje­ni. Bog i ti do sad si nas odr­žao, te smo se s tvo­jom po­mo­ću s Tur­ci­ma sje­kli i Tur­ke plje­ni­va­li i ro­bi­li, i do sad se s nji­ma će­ra­smo, ali se već Go­spo­da­ru, dr­ža­ti si­li tur­skoj ne mo­že­mo, no te ku­mi­mo Bo­gom, ko­ji te sa­zdao, ali haj­de ti u na­še­ga ve­li­ko­ga će­sa­ra, ili šlji ko­ga ti znaš, da nam da ko­je iz­ba­vlja­nje, ili da nas pre­ve­deš u ze­mlju na­šeg će­sa­ra, za­što si nas ti uzeo na tvo­ju du­šu ti nas ču­vaj, jer za­i­sta, Go­spo­da­ru, vi­še ži­vlje­ti ne mo­že­mo, no je do­šlo i do­tu­ži­lo, da se sve is­tur­či i da ide­mo pro­ti­vu voj­ske na­šeg pro­svi­je­tlog će­sa­ra. No te i opet ku­mi­mo Bo­gom ili haj­de, ili ko­ga šlji, a ne va­raj nas knji­ga­ma, kao si do­sle. A zna­mo da imaš mi­sa­la do­sta, ama smo mi Bo­ži­ji i tvo­ji, o tvo­joj se du­še vje­ša­mo.
Ima­mo 300 br­ko­va gla­va tur­skih, ako za­po­vi­je­daš da ti ih do­ne­se­mo. No o Bo­gu sva si­ro­ti­nja i o tvo­me vra­tu, i mi opet Bož­ji i tvo­ji, ne­moj da smo vra­gu na ra­dost. I odr­žao te Bog u zdra­vlju i u go­spod­stvu.
U Ma­na­sti­ru Mo­rač­kom
15. av­gu­sta 1789.
Va­ši po­kor­ni slu­ge Igu­man Ni­ko­dim
I voj­vo­de, kne­zo­vi, bar­jak­ta­ri i sva si­ro­ti­nja od na­hi­je, ro­vač­ke, mo­rač­ke, drob­njač­ke, piv­ske i osta­le sve si­ro­ti­nje Her­ce­go­vač­ke i Br­da.“
Umir Ro­va­ca,
Mo­ra­če i Usko­ka
17. de­cem­bar 1795.
Na 1795. go­da, mje­se­ca de­kem­bra 17. dan u Mo­ra­či.
Ob­ja­vlju­je­mo mi igu­man Ni­ko­dim (Du­lo­vić) i kne­zo­vi i bar­jak­ta­ri i sta­re­ši­ne od Ro­va­cah i Mo­ra­če i Usko­kah sva­ko­mu i ko­mu dra­go uz­do­đu ova na­ša pi­sma, po na­še­mu pro­še­ni­ju do­đe me­đu na­ma ka­lu­đer Gli­go­ri­je Bu­ćin, a po za­po­vje­di Pre­o­sve­šte­no­ga Mi­tro­po­li­ta Pe­tra Pe­tro­vi­ća s knji­ga­ma 1795. go­da, mje­se­ca no­vem­bra 8 pi­sa­to, u ko­je iz­go­va­ra da zla, kr­vi i ra­ne smi­ri­mo i da se uje­di­ni­mo slo­žno. I mi igu­man i kne­zo­vi i sta­re­ši­ne oku­pi­smo se na obič­no mje­sto 1795. go­da, mje­se­ca de­kem­bra 2 dnja i pri­ka­za ni pi­sma i na­red­bu Pre­o­sve­šte­no­ga Mi­tro­po­li­ta Pe­tra Pe­tro­vi­ća, da zla i kr­vi i ra­ne smi­re­mo ka­ko iz­go­va­ra­ju pi­sma Go­spo­di­na Vla­di­ke Pe­tra, pi­sa­ti 1795, mje­se­ca no­vem­bra 8 dan. I mi kna­zo­vi i bar­jak­ta­ri ka­ko ra­zu­mje­smo i kme­to­ve po­sta­vi­smo s na­sta­ja­njem i tru­dom re­če­no­ga ka­lu­đe­ra Gli­go­ri­ja, ko­ji ze­mlju sa­sta­vi i umi­ri ka­ko iz­go­va­ra­ju pi­sma Go­spo­di­na Vla­di­ke Pe­tra. I mi igu­man i kne­zo­vi i bar­jak­ta­ri i sta­re­ši­ne pe­ča­tom i svo­je­ruč­no po­tvr­đu­je­mo ka­ko vi­še iz­go­va­ra­ju knji­ge.
Rov­ča­ni­ma,
Mo­ra­ča­ni­ma
i Usko­ci­ma
Ka­za­će vi ka­lu­đer naš Gli­go­rij sve na usta što sam mu na­re­dio od mo­je stra­ne da vi re­če, za­što oni dan ne­mah vre­me­na na... da se s va­ma, ko­ji bje­ste do­šli, raz­go­vo­rim, ni­ti u ovu (knji­gu sve) iz­go­vo­rit mo­gu, sa­mo ve mo­lim da u lju­bav i u slo­gu me­đu se ži­vi­te i da si­ro­ma­he hri­šća­ne u tur­sku ze­mlju ne će­ra­te i da... me­đu va­ma po­sta­vi­te i da se mi­ri­te s Va­so­je­vi­ći­ma i da svo­ji­ma, s kim ima­te ko­je zlo, ta­ko i me­đu so­bom, i da ne­ma­te pri­ma­ti i dr­ža­ti ni u jed­no mje­sto ni­ka­ko­vo­ga ka­lu­đe­ra ino­stra­no­ga, za­to vi­dim da uče na­rod na­o­pa­ko i vjen­ča­va­ju kri­ju­ći be­za­ko­no i sva­ke rđa­ve stva­ri či­ne i va­ra­ju na­rod i ma­me, pa im se po­sli­je ru­ga­ju, a ne zna se ko su ni od­ku­da su, no se od njih ču­vaj­te i ni jed­no­ga, ko­ji ni­je od ove ze­mlje, ne pri­je­me­te, da vi ni­je pro­sto ni bla­go­slo­ve­no, no pro­kle­to. (1795)
Rov­ča­ni­ma i
Mo­ra­ča­ni­ma
To će bi­ti naj­vi­ša vi­ša ne­sre­ća i vječ­na po­gi­belj; vi ste lju­di tvr­do­gla­vi uze­li sa­mo­volj­stvo, ne za­to što či­ni­te, ni što mi­sli­te, ni­ti raz­bi­ra­te išta od va­še­ga sa­mo­volj­stva i va­ši­jeh dje­lah... do­go­di­ti mo­že, no ka­ko ko­je­mu vje­tar... do­ne­se, ta­ko on sva­ko­ga dalj­nje­ga, ... i ta­ko mi­sli da nje­ga ni­tko... a kad do mu­ke do­đe, ona­dar... da ne zna što će či­nit ni ka­da će okre­nut kao zec, ka­da ga lov­ni­ci i psi oko­le, on­da vi­če: hej, đe je ko; je li ig­đe iko­ga, po­ma­gaj pro­pa­doh, po­gi­boh i sa­svi­jem ne­sta­doh, i još kri­vi to­ga ju­na­ka, a ne ho­će kri­vi­ti se­be i svo­je bez­um­no sa­mo­volj­stvo... (1806)
(Na­sta­vi­će se)